Један од најчешћих разлога обраћања физичких и правних лица адвокату јесте наплаћивање потраживања од дужника. Улажење у било какав пословни однос са другим лицем најчешће претпоставља закључивање одређених уговора који за предмет имају плаћање одређене своте новца за пружену услугу, испоручену робу, давање одређене ствари у закуп и сл. Међутим, врло често се горе наведени пословни подухвати врше без писменог споразума или писменог доказа о закључењу било каквог посла.
Наплата потраживања у три корака је већ била тема на нашем сајту. Но, у овом блогу ћемо детаљније појаснити разне опције и поступке.
Уласком у било какав пословни однос ставља актере тог посла у ризик да неће доћи до испуњења уговором преузетих обавеза, најчешће од стране лица које је ималац новчане обавезе. Када се оваква ситуација догоди, поверилац тражи адвоката ради остваривања свог права, односно покретања адекватних поступака ради наплате својих новчаних потраживања.
Новчана потраживања у привредним односима најчешће настају на основу издатих рачуна, фактура, меница, закључених уговора и судских пресуда.
У овом блогу ћемо обрадити начине наплате новчаних потраживања када је основ настанка новчаних потраживања један од горе наведених основа.
1. Рачуни/фактуре као основ настанка новчаних потраживања и њихова принудна наплата
Привредни субјекти (компаније и предузетници) у зависности од делатности коју врше у свом пословању издају рачуне/фактуре за испоручену робу или пружене услуге. Ови рачуни/фактуре се везују за претходно успостављену пословни однос између актера посла. Рачуни/фактуре су смислу Закона о извршењу и обезбеђењу веродостојне исправе, које представљају основ покретања извршног поступка. Битно је напоменути да рачуни и фактуре нису једине веродостојне исправе, већ најчешће. Поред њих, као честа веродостојна исправа појављује се меница, што значи да све што чемо рећи за извршење рачуна и фактура, важи и за менице, уз мале модалитете.
- Да ли рачун/фактура може бити предмет принудне наплате? (Подобност рачуна/фактуре да буде предмет принудне наплате)
Издаваоци рачуна пре покретања извршног поступка, односно поступка принудне наплате, морају утврдити да ли веродостојна исправа – рачун/фактура може бити предмет принудне наплате. Услови које рачуни и фактуре морају испунити како би се сматрали основом за покретање поступка принудне наплате је предвиђени су Законом о извршењу и обезбеђењу. Закон о извршењу и обезбеђењу предвиђа да је рачун
„подобан за покретање извршног поступка, односно доношење решења о извршењу ако садржи податке о извршном повериоцу, извршном дужнику, предмету, врсти, обиму и доспелости обавезе извршног дужника.“
У случају да у рачуну није предвиђен датум доспелости новчане обавезе, уз предлог за извршење и рачун се доставља писмени доказ да је извршрни поверилац оставио дужнику накнадни рок да испуни обавезу.
Када шаљем опомену пред извршење мом дужнику?
Након што се утврди да рачун као веродостојна исправа испуњава све услове да се сматра веродостојном исправом подобном за извршење, поверилац се мора уверити да је дужник обавештен о својој обавези. У случају да је уз рачун послата и отпремница, која је потписана, сматраће се да је дужник обавештен о обавези. Међутим, ако рачун није пратила отпремница, или у случају да је фактура, коју ни у једном случају не прати отпремница, онда је неопходно да поверилац обавести дужника о доспелој новчаној обавези коју није исплатио према повериоцу.
Ово обавештење би требало бити у писменом облику, најчешће у форми ПИСМЕНЕ ОПОМЕНЕ пред извршење, којим се оставља дужнику неколико дана да изврши обавезу, те уколико исту не испуни, да ће поверилац покренути принудну наплату.
У идеалном сценарију, дужник ће по пријему опомене схватити да није платио новчану обавезу и како би избегао принудну наплату, а самим тиме и трошкове принудне наплате, изврши уплату у року који му је поверилац оставио за добровољну уплату.
Међутим, овај сценарио је велика реткост у пракси. Често се дешава да дужници оспоравају или игноришу ове опомене и „терају инат“ и тиме не плате своје дуговање према повериоцу што повериоцу не остави други избор него да покрене поступак принудне наплате.
Покретање поступка принудне наплате
Након што протекне рок који је поверилац дао дужнику да исплати своје доспело дуговање, а дужник то не учини у остављеном року, поверилац је испунио све услове да покрене поступак принудне наплате пред надлежним судом.
Поступак се покреће подношењем ПРЕДЛОГА ЗА ИЗВРШЕЊЕ против извршног дужника на основу веродостојне исправе. Предлог за извршење има законом одређене обавезне елементе, који морају бити испуњени како би предлог био усвојен од стране суда. Предлажемо да се обратите адвокату како бисте на најефикаснији начин покренули поступак принудне наплате.
Након што поверилац, или његов адвокат као пуномоћник, поднесе предлог за извршење, поступак принудне наплате се сматра покренутим, али сама принудна наплата почиње тако суд усвоји предлог за извршење, донесе РЕШЕЊЕ О ИЗВРШЕЊУ и достави то решење именованом извршитељу на спровођење извршења.
По пријему Решења о извршењу и свих прилога, Јавни извршитељ спроводи поступак принудне наплате тако што спроводи предложено средство извршења на одређеном предмету извршења. На пример: ако је поверилац одредио заплену новчаних средстава са рачуна дужника и њихов пренос на рачун повериоца, Јавни извршитељ ће послати налог Народној банци Србије да блокира рачун дужника и да са његовог рачуна пренесе износ новчаних средстава која су неопходна за намирење потраживања повериоца.
Након што се заплене средства неопходна за намирење потраживања повериоца, принудна наплата дуга је окончана и Јавни извршитељ доноси одлуку да је поступак ЗАКЉУЧЕН. Доношењем ове одлуке ипак није у потпуности окончан поступак принудне наплате, већ поверилац стиче право да у року од 8 дана од дана пријема одлуке о закључењу извршног поступка поднесе ЗАХТЕВ ЗА НАКНАДУ ТРОШКОВА ИЗВРШНОГ ПОСТУПКА. Захтев за накнаду трошкова је есенцијалан део извршног поступка, јер је током извршног поступка поверилац имао одређене трошкове у виду трошкова за наплату предујма Јавном извршитељу, накнада Јавном извршитељу та успешност у спору и сл. Тек након накнаде трошкова повериоца се поступак „дефинитвно“ окончава.
2. Меница као основ настанка новчаног потраживања и поступак принудне наплате менице
Све што је горе наведено је заједничко за све веродостојне исправе, односно рачуне, фактуре и менице. Међутим, меница је веродостојна исправа која има одређене специфичности, којим ћемо посветити посебну пажњу.
Пре свега, меница се може наплатити и судским путем и путем вансудским путем, односно преко банке.
Судска наплата менице
Судска наплата менице функционише исто као и принудна наплата осталих веродостојних исправа с тим што је пре подношења менице на принудну наплату неопходно исту попунити у складу са меничним овлашћењем и поднети је у оригиналу, овереној копији или препису суду. Наравно, приликом потписивања менице и меничног овлашћења, важно је да се ти документи саставе од стране адвоката за наплату потраживања, јер неправилно менично овлашћење, доводи до немогућности повериоца да законито попуни бланко меницу. Поред попуњавања менице, за пуштање менице на принудну наплату судским путем се везују одређене специфичности које су предвиђене Законом о извршењу и обезбеђењу.
Специфичности судског поступка принудне наплате менице
Прва специфичност је у томе што није потребно претходно обавестити дужника о доспелости обавезе. Наравно овај услов је релативан, јер све зависи од меничног овлашћења. Додуше, у пракси домаћих привредних друштава и предузетника се укоренило да дужник преда повериоцу, приликом закључења одређеног уговора или другог посла, две или више бланко сопствених меница, са клаузулом „без протеста“, са овлашћењем повериоцу да их попуни о доспелости обавезе. Ово у велику руку скраћује процес принудне наплате јер се дужнику не оставља додатан рок, већ се одмах може прећи на поступак принудне наплате.
Друга специфичност код принудне наплате менице јесте ефикасност поступка принудне наплате. Као прво, за разлику од осталих веродостојних исправа, решење о извршењу на основу менице се извршава пре правноснажности решења о извршењу. Ово за последицу има да у случају да суд усвоји приговор извршног дужника радње које су већ предузете у поступку се неће укидати, већ ће се с поступком застати све до правноснажног окончања парничног поступка по приговору против платног налога. Даље, парициони рок које се наводи у решењу о извршењу на основу менице износи пет дана, за разлику од осам дана за остале веродостојне исправе. Исто, приговор извршног дужника не одлаже извршење решења о извршењу, за разлику одрешења о извршењу донетих на основу осталих веродостојних исправа.
Горе наведене специфичности су најбитније и најпримамљивије да се води поступак принудне наплате менице. Међутим, горе описане специфичности су везане искључиво за принудну наплату менице судским путем. Као што смо горе навели, ово није једини начин да се наплати меница.
Наплата менице путем банке (Брза наплата менице)
Други и много бржи начин за наплату менице јесте наплата менице путем пословне банке. Овај начин наплате менице је много мање заступљен у пракси, нарочито у адвокатској пракси, јер за његово испуњење је неопходно доставити тачно дефинисану документацију којом ретко када поверилац и дужник располажу. Уколико се поверилац, од успостављања пословног односа, посаветује са адвокатом, биће му указано шта све треба да прикупи од документације и да региструје не би ли брзо могао да наплати своје потраживање.
- Пут до принудне наплате менице путем пословне банке
Први корак је РЕГИСТРАЦИЈА МЕНИЦЕ. Меница је регистрована ако је попуњен образац за регистрацију менице који се може прибавити у свакој филијали било које банке. Након регистрације меница, оне се евидентирају на сајту Народне банке Србије.
Други корак је да се УГОВАРАЊЕ МЕНИЦЕ КАО СРЕДСТВО ОБЕЗБЕЂЕЊА. Меница мора бити уговорена, а чим се меница уговори, следи упутство о попуњавању менице. Упутство о попуњавању менице садржи све неопходне клаузуле о попуњавању менице. Најчешће се уговарају бланко сопствене менице са клаузулом „без протеста“. Ова клаузула је скоро па обавезан елемент када се уговарају менице, иако по закону није обавезан елемент. Разлог толико широке примене ове меничне клаузуле јесте избегавање посебног протестног поступка.
Након што се уговори меница као средство обезбеђења, неопходно је банкама поднети НЕОПХОДНУ ДОКУМЕНТАЦИЈУ.
a. Један од обавезних докумената које банке траже од повериоца који жели да пусти меницу на принудну наплату јесте „Изјава о јемству“. Овај документ садржи податке о дужнику и које потраживање он јемчи потписивањем ових менице. Овај документ потписује дужник новчане обавезе у уговору поводом којег се издаје меница.
b. Други обавезни документ које банке захтевају од повериоца да достави јесте „Пропратно писмо“. Ово је документ који поверилац потписује и у којем он наводи које потраживање наплаћује и којом меницом.
c. Трећи документ који банке захтевају јесте да се „Налог за пренос средстава“. Поверилац попуњава овај документ навођењем података дужника и података повериоца са навођењем датума када пушта менице на наплату.
d. На крају, потребно је да се достави „Изјава о поднетом налогу за наплату“ коју попуњава поверилац.
Последњи корак је ПОДНОШЕЊЕ МЕНИЦЕ НА НАПЛАТУ У ПОСЛОВНУ БАНКУ ДУЖНИКА најкасније два дана након њеног доспећа. Дан доспећа менице зависи од меничног овлашћења и уговорених клаузула. Најчешће доспевају на дан када је то утврђено уговором којем меница служи као средство обезбеђења. Разлог због којег се меница подноси на наплату најкасније два дана након доспећа, јесте императивна одредба Закона о меници, која предвиђа да се меница мора поднети на исплату било на сам дан плаћања, било једног од два радна дана који долазе одмах за њим.
Као што се може видети, за овакав вид наплате менице, потребно је доста докумената и координације од самог закључења уговора. Овај вид принудне наплате потраживања је један од најбржих и најефикаснијих начина наплате дуга, јер по подношењу менице на принудну наплату у банку, заједно са свом неопходном документацијом, принудна наплата ће се извршити у року од два до три дана, а некада зна бити и исти дан. Овај начин принудне наплате менице повериоцу врло убрзава процес принудне наплате потраживања, јер се избегава судски поступак који, и поред својих предности и краћих рокова, свакако траје много дуже него поступак принудне наплате менице преко банке.
3. Уговори као основ настанка новчаних потраживања
Уговори представљају најраспрострањенији вид настанка новчаних потраживања и самим тиме основ задуживања привредних субјеката и физичких лица. Закључењем уговора којим се уговорне стране обавезују да плате одређену цену за пружену услугу, испоручену робу, закуп или слично, настаје новчана обавеза на страни једне уговорне стране. Сваки уговор који за предмет има плаћање одређене цене за собом повлачи и одредбу о року у којем уговорна страна, односно дужник новчане обавезе мора да испуни поменуту обавезу.
У случају да дужник не испуни своју новчани обавезу поверилац долази у ситуацију да мора да потегне за правним средствима како би натерао дужника да плати своју новчану обавезу. У случају да уговор није обезбеђен неким од личних или стварних средстава обезбеђења, повериоцу не остаје други избор него да покрене судски поступак који ће за циљ имати да издејствује пресуду која се по стицању својства правноснажности и извршности може бити основ за принудну наплату потраживања повериоца.
Битно је разумети да по правноснажности и извршности пресуде, пресуда постаје основ принудне наплате потраживања, пуноважан уговор само може бити основ за доношење овакве пресуде. Међутим, добро сачињен уговор са јасно дефинисаним обавезама уговорних страна може веома олакшати пут до успеха пред судом у спору поводом уговора. Улога адвоката овде може бити од кључног значаја, с обзиром на то да адвокат може да сачини уговор који садржати најбитније клаузуле ради заштите интереса уговорних страна и у складу са актуелним правним појмовима, прописима и судском праксом, те ако и до спора поводом уговора дође, да не буде спора о правој намери уговарача. Такође, адвокат и у случају да није учествовао у писању уговора око којег је настао спор, може увидом у тужбу и текст уговора већ на основу самог текста уговора и тужбе, актуелних законских прописа и важећом судском праксом да пружи правни савет да ли да се уопште упуштате у поступак пред судом и тиме спасите „џеп“ од великих трошкова дугог и неизвесног судског поступка.
4. Судска или арбитражна одлука као основ принудне наплате потраживања
Веома често неиспуњење обавеза из уговорних или других односа повуче потребу да једна од уговорних страна покрене судски поступак или арбитражни поступак са циљем да издејствује пресуду или арбитражну одлуку која ће, по стицању правноснажности и извршности бити правни основ за покретање извршног поступка на основу извршне исправе.
Обзиром да је тема овог блога принудна наплата потраживања, у овом тексту се нећемо бавити самим поступком издејствовања судске или арбитражне одлуке, већ само принудну наплату потраживања које је констатовано судском или арбитражном одлуком, док ћемо се у једном од будућих текстова бавити фазама парничног и арбитражног поступка, као поступака који претходе доношењу судске и арбитражне одлуке.
Судске и арбитражне одлуке се, у смисли Закона о извршењу и обезбеђењу, сматрају извршним исправама.
Члан 41 Закона и извршењу и обезбеђењу дефинише шта се сматра извршном исправом. Став 1 овог члана дефинише да се извршна судска одлука или судско поравнање који гласе на давање, чињење, нечињење или трпљење сматрају извршном исправом, док члан 42 предвиђа да се судском одлуком сматрају пресуда, решење и друга одлука донета у поступку пред судом, арбитражним судом и судом части при привредној комори.
С обзиром на законско одређење судске одлуке, може се утврдити који су услови неопходни да би се покренуо поступак принудне наплате судских и арбитражних одлука. Услови да се покрене поступак принудне наплате су следећи:
- Да је у питању пресуда, решење или друга одлука суда, арбитражног суда или суда части при привредној комори;
- Да је одлука извршна и
- Да одлука гласи на давање, чињење, нечињење или трпљење.
Први услов је недвосмислено лако утврдити, јер је неопходно само одредити ко је доносилац одлуке, што се најчешће може видети у горње-левом углу одлуке.
Други услов је испуњен ако одлука садржи клаузулу извршности. Својство извршности одлука стиче протеком париционог рока, односно рока за добровољно извршење. Ову клаузулу истиче доносилац утиснућем штамбиља са датумом од којег се одлука сматра извршном. Ово, међутим, не мора бити обавезна форма исказивања својства извршности, с обзиром да је могуће да се у тексту одлуке може навести у посебном ставу да је одлука извршна у одређеном року или по достављању странкама. Својству извршности најчешће претходи правноснажност, што представља својство одлуке које не дозвољава странкама у спору да ту одлуку побијају редовним правним лековима (жалбом или приговором). Међутим, постоје изузеци, као што је на пример Решење о одређивању привремене мере, Решење о извршењу на основу менице и слично. О одлукама и специфичностима извршавању одлука пре њихове правноснажности ћемо се бавити у једном од будућих текстова.
Трећи услов је последица поделе судских одлука, нарочито из парничног поступка, на кондемнаторне, деклараторне и конститутивне. Свака од ових одлука има посебне теоријске особине о којима се нећемо бавити у овом тексту, већ ћемо се искључиво бавити кондемнаторним одлукама, које су једине одлуке које су подобне за покретање поступка принудне наплате. Кондемнаторне одлуке су одлуке које једну странку обавезују на давање, чињење, нечињење или трпљење. Разлог зашто су само ове одлуке подобне за покретање поступка принудне наплате јесте због тога што оне једино обавезују лице да нешто учини. Како је немогуће да лице, у чију је корист обавеза установљена (поверилац), самостално принуди лице на чији је терет установљена обавеза да изврши обавезу (дужник), без улажења у криминалну зону, овај начин је једини начин да се на легалан начин дужник принуди да испуни обавезу наложену судском одлуком.
Када су испуњени горе описани услови, поверилац стиче право да покрене поступак принудне наплате потраживања одређеног у судској или арбитражној одлуци пред надлежним судом. Предлог за извршење на основу извршне исправе подноси се месно надлежном основном или привредном суду. Суд доноси Решење о извршењу на основу извршне исправе, те се на основу њега спроводи поступак принудне наплате. У зависности шта је предмет потраживања, зависи који орган ће бити надлежан за спровођење извршења. Ако је у питању новчано потраживање, принудну наплату потраживање ће спровести Јавни извршитељ, којег је поверилац дужан да именује у предлогу за извршење.
Које механизме користе адвокати за наплату потраживања?
Адвокати најчешће наплаћују потраживање преко јавног извршитеља, и то подношењем предлога за извршење надлежном суду. Ако су остварени услови и поверилац има потписану меницу, адвокати наплаћују потраживање презентовањем менице банци дужника, која новац непосредно преноси повериоцу.
Адвокат за наплату потраживања
Уколико желите најбрже и најефикасније могуће да наплатите потраживање, нужан Вам је вешт адвокат за наплату потраживања, било по основу менице, фактуре(рачуна) или по другом основу. Наша адвокатска канцеларија пружа правну помоћ на територији наших највећих градова - Нови Сад и Београд, али и у околини. Уколико Вас интересује износ трошкова поступка као и износ награде коју наплаћује адвокатска канцеларија Пекић, пишите нам на пекиц@атторнеy.рс или путем фацебоок месинџера.
