На Вас се примењује неуставна одредба
Да ли сте некада примили позив из полиције да их обавестите ко је управљао Вашим возилом одређеног дана када тврде да је извршен прекршај? Да ли су Вам поред наведеног тражили и да доставите доказ „на основу којег се на неспоран начин може утврдити да је то лице управљало возилом у одређено време“?
Ви као власник возила, сагласно Закону о безбедности саобраћаја на путевима, морате да поступите по захтеву полиције. Но, да ли је овакав Закон у складу са Уставом Републике Србије?
Власник, односно корисник возила обавезан је да, у року од осам дана, да потпуне и тачне податке о идентитету лица коме је омогућено управљање возилом и доказ на основу којег се на неспоран начин може утврдити да је то лице управљало возилом у одређено време.
Доказом из става 1. овог члана сматраће се писана изјава оверена од стране надлежног органа којом лице чије је податке дао власник, односно корисник возила, потврђује да је управљало возилом у одређено време.
Члан 247 Закона о безбедности саобраћаја на путевима
Налазим да је овај Закон противан члану 33 став 2, 7 и 8 те члана 20 Устава Републике Србије, из разлога што се власник, односно корисник возила обавезују на принуду над возачем возила, што се возачу возила намеће обавеза самооптуживања, ускраћује право да се брани ћутањем и одузима право на одбрану.
Спорни члан Закона о безбедности саобраћаја на путевима је проблематичан из више разлога, како из угла власника возила тако и из угла возача.
- Из угла власника односно корисника возила, одредба је неуставна из следећих разлога:
Власник се практично обавезује да принуди возача да призна кривицу за прекршај. Обавеза власника односно корисника возила је да (1) достави податке о идентитету лица коме је омогућено да користи возило у моменту прекршаја као и (2) писану изјаву наведеног лица (возача) оверену код Јавног бележника којим он практично признаје извршење прекршаја. Неиспуњење било које од те две обавезе представља биће прекршаја из члана 330 став 1 тачка 23 Закона (алтернативна бића прекршаја). Дакле, једна од обавеза власника возила је у потпуности изван његове контроле и воље, а то је да ли возач признаје прекршај, да ли жели да га призна полицији (има право да негира) те да ли жели да иде код јавног бележника и да оверава изјаву. Власник нема механизме принуде над другим физичким лицем. Овом одредбом се власник возила обавезује да спроведе незакониту принуду над возачем којом ће га натерати да призна кривицу за прекршај и лишити га слободе да би возача спровео код јавног бележника ради овере потписа на изјави о признању прекршаја. Ако не принуди возача или ако покуша да га принуди а не успе, или ако га не лиши слободе и спроведе јавном бележнику, прети му, за овако нешто тривијално, драконска казна затвора од најмање 15 дана! Ако и успе да га принуди на све наведено, власник је извршио пуно озбиљније кривично дело, прописано Кривичним закоником.
Спорним Законом о безбедности саобраћаја на путевима, дакле, власник возила, који није државни орган, се обавезује да спроводи принуду над возачем и да ограничава његова људска права без икакве сврхе које Устав допушта, те уз задирање у суштину људских права, све супротно члану 20 Устава РС. Људска права која се тиме ограничавају возачу и у чију суштину се задире су права из чл. 33 Устава, те право на слободу уопште, да возач као слободан грађанин чини шта пожели, док то не штети другима, као и да ништа не чини ако тако жели. Власник возила је овиме обавезан да ова права ускрати возачу.
2. Из угла возача, одредба је неуставна из следећих разлога:
Возач се условљава да се одрекне својих људских права да не би власник трпео драконске последице кажњавања по поменутом члану 330 став 1 тачка 23 Закона о безбедности саобраћаја на путевима.
Спорним Законом се возач обавезује да достави писану изјаву оверену од стране надлежног органа којом потврђује да је управљало возилом у одређено време.
Дакле, пре покретања прекршајног поступка против њега, без поучавања о његовим правима као окривљеном, возач се обавезује да органу гоњења писано учини неспорним све битне елементе бића прекршаја и практично призна извршење прекршаја. Без поуке о могућности да ангажује браниоца, без пружања времена за припрему одбране, без могућности да се уопште брани, возач без промишљања признаје извршење прекршаја.
Што је најважније и највећа повреда Устава, чланом 247 Закона се возачу прописује обавеза да призна извршење прекршаја супротно члану 33 став 7 у вези са ставом 8 Устава РС. Дакле, возач је изгубио право да се уздржи од самооптуживања, изгубио је право да се брани ћутањем, јер је дужан да призна прекршај.
У том смислу је и битан однос између возача и власника, јер чл. 33 ст. 7 Устава пружа и заштиту од оптуживања блиског лица. У пракси је најчешћи случај да су возач и власник блиска лица, нпр. супружник, брат, отац итд. Уколико се возач брани ћутањем, власнику возила, који је возачу јако блиско лице, прети казна затвора од најмање 15 дана. Возач мора да бира или да призна прекршај (у ком случају блиском лицу не прети гоњење) или да оптужи блиско лице (у случају да себе брани ћутањем). У оба случаја је возачу ускраћено право из члана 33 став 7 Устава, па је наведена одредба неуставна.
Због свега наведеног сам поднео иницијативу Уставном суду за покретање поступка за оцену уставности наведеног члана Закона о безбедности саобраћаја на путевима, а сви који се нађу у оваквој ситуацији нам се могу обратити за правну помоћ.
аутор: адвокат Стефан Пекић
Садржај овог блога не представља правну помоћ него служи у информативне сврхе.
За правну помоћ нам пишите на: [email protected]